Svi bi prečicu, ali moraš u “rudnik” i da radiš


Ime Željka Rebrače bez dileme ima veliku težinu u svijetu košarke. Sa 20 godina je bio prvak Evrope s Partizanom, sa Jugoslavijom je osvajao medalje na svim velikim takmičenjima, kao jedan od najboljih blokera tog doba dobio je nadimak Bananamen. U razgovoru za “Nezavisne” pričao je o djetinjstvu, košarci danas, o tome kako mu je NBA prsten izmakao zbog trejda, “Akademiji Rebrača”…

Div iz Prigrevice počeo je da se bavi košarkom iz zabave, zavolio je taj sport kojem je posvetio decenije i kojim je ostvario velike uspjehe. Niko ne može da izračuna koliko je desetina hiljada sati napornog treniranja iza njega, a sve je to krunisao trofejima i medaljama sa Partizanom, Benetonom, Panatinaikosom i, naravno, reprezentacijom Jugoslavije s kojom je bio prvak Evrope, svijeta i osvajač srebra na Olimpijskim igrama. Svoja profesionalna i životna znanja sada prenosi na mlađe generacije kroz “Akademiju Rebrača”. Ističe da talentovane djece ima, ali da s njima treba naporno raditi.

“Počeli smo u septembru prošle godine, nakon opsežnih višemesečnih priprema. Poslednje dve godine sam želeo da se vratim košarci i proveo sam ih pripremajući se. I pored specifične situacije koja nas je zadesila s koronom, mogu reći da zasad sve ide odlično. Klinci su zadovoljni, a naravno i roditelji. Suština je da klinac voli da dođe i da ostane da trenira, a ne da ga roditelj tera na to. Talentovane dece je uvek bilo i uvek će biti. Suština je da smo upali u krizu rada. Došle su nove tehnologije, ali ne menja se to da moraš da siđeš u ‘rudnik’ i da radiš. Šut i tehnika ne mogu da se programiraju”, rekao je Rebrača, koji je, između ostalog, prvak Evrope bio sa Partizanom i Panatinaikosom.

NN: Da li u ovom trenutku među mladim košarkašima vidite nekoga ko bi mogao da bude uspješan kao mnogi iz Vaše generacije i nekoliko godina poslije?

REBRAČA: Iskreno, trenutno ne vidim nešto na vrhunskom nivou. Zadnji su Bogdan Bogdanović i Nikola Jokić. Potrebno je mnogo odricanja i mnogo rada. Uvek kažem da je Duško Vujošević imao najbolji sistem rada s klincima. Radio je s njima individualno i onda ih kao mlade igrače gurao u vatru. Sada u klubovima ima mnogo stranaca, pre svega na pozicijama jedan i četiri. Kad pogledamo reprezentaciju Srbije, posle Vasilija Micića i Miloša Teodosića nemamo nekoga ko može da igra na tom nivou na toj poziciji. Ne kažem da se to neće promeniti, ali moramo da radimo. Timski trening nije dovoljan, mora da se radi samostalno.

NN: Koliko je to samo do trenera, ili i igrači moraju da kliknu i da shvate da ne može ništa preko noći? Vaše generacije su svakodnevno naporno radile.

REBRAČA: Od generacije 2000. pa naovamo mentalni sklop se promenio. Ne kažem da nema potencijala, ali moraš da voliš košarku i mnogo da radiš. Svi bi neku prečicu. Menadžeri prave medveđe usluge igračima, stvara se pogrešna slika. Znam da se sada sve vrti oko para. Roditelji često pokušavaju kroz decu da izađu iz krize, koja postaju stresirana. To su sve neke prepreke i to pokušavam da objasnim deci u “Akademiji”. Razumem da, ako neko teže živi, donosi odluke na brzinu. Novac u suštini treba da bude posledica napornog rada, a ne uzrok. Moraš da budeš gladan košarke i uspeha. Ako je tako, materijalna strana će doći. To je normalna posledica. Kroz sve to smo mi prošli i to želim da usadim klincima.

NN: Koliko je to teško usaditi klincima? Tokom bogate karijere ste radili sa sjajnim trenerima (Dušan Ivković, Željko Obradović, profesor Aleksandar Nikolić, Duško Vujošević, Majk Dantoni…). Oni su poznati po čeličnoj disciplini i napornom radu. Da li i Vi želite da budete takav trener svojim učenicima?

REBRAČA: Klince je potrebno prepoznati. Neko može biti trenutno talentovan, ali to ne znači da će sutra biti vrhunski košarkaš. Ima neko ko čuči u ćošku i kome treba naći dugme da ga upališ, a koji može da bude vrhunski igrač, kao, na primer, Jokić. Ko je očekivao od njega da bude vrhunski? Na kraju je uspeo. Možemo da se pravimo pametni da smo to očekivali, ali nismo. Takva situacija pokazuje drugim klincima, koji imaju višak kilograma, da mogu da uspeju i da ne moraš da budeš atleta i da skačeš nebu pod oblake da bi bio odličan igrač. Ali, moraš da se trudiš i radiš. Ove generacije su mnogo lenje. Socijalne mreže i igrice im uzimaju puno vremena. Naše generacije su stalno bile vani, igrali smo se, a sad je većina za računarima. Ni u školi više nije kao pre. Sad kad klinci dođu da treniraju, prvo je potrebno naučiti ih kako da trče, da poprave motoriku.

NN: Vi ste, ako se ne varam, oko 15. godine počeli da trenirate. Ali, kada i zašto ste počeli ozbiljno da razmišljate o košarci kao životnom pozivu?

REBRAČA: Kao klinac sa 16 godina sam otišao u Novi Sad. Tad mi je to sve bilo druženje. Bilo mi je lepo i putovali smo dosta. Nisam to sve shvatao ozbiljno. Pred raspad Jugoslavije bilo je dosta interesovanja za mene, ali sam prešao u Partizan. Prve godine smo postali prvaci Evrope kao najmlađa ekipa. I to sve je bilo kroz druženje, putovanja… Ništa nam nije bilo teško. Nakon toga je počelo interesovanje za mene, došao je embargo i te tri godine sam iskoristio da radim. To mi je promenilo svest i vidio sam da to više nije igra. Sedam-osam sati dnevno sam provodio u Sali, i to je jedini način.

NN: Krajem 2002. i početkom 2003. ste imali problema sa zdravljem, tačnije sa srcem. Pisalo se čak i da ste imali infarkt. Poslije toga svega ste igrali još nekoliko godina. Šta se sve dešavalo u tom periodu?

REBRAČA: Nije bio infarkt, nego atrijalna fibrilacija. Ništa strašno, ali se oseti više kad igraš na profesionalnom nivou. Kad se pojavilo na utakmici dok sam igrao, to je bilo nešto novo. Novine vole to sve da napumpaju. Radio sam ablaciju. Tri dana budeš u bolnici i posle dve nedelje možeš da radiš. Ablaciju sam imao tri puta, to mi je pomoglo i više nemam tih problema. Priča na tu temu me dosta poremetila, a već sam bio na zalasku karijere i bilo je teško vratiti se vrhunskom nivou.

NN: Nakon svega što ste prošli u karijeri da li možda žalite za nečim?

REBRAČA: Nemam za čim mnogo da žalim. Možda je sve moglo biti malo drugačije da sam otišao ranije u NBA, ali tada se nije moglo tako lako. Možda, eto, žalim samo za NBA prstenom. Te 2004. trejdovan sam iz Detroita, falilo mi je nekoliko meseci da osvojim prsten (smijeh). Bio sam dio tima dve i po godine, ali njima je trebao Rašid Volas i toga sam svestan. Ja sam otišao u Atlantu, a on u Detroit.

NN: Tokom karijere ste znali da se opustite uz dobro vino. Šta su Vam sada omiljeni hrana i piće?

REBRAČA: U Italiji sam bio četiri godine i to je zemlja koja me edukovala u smislu vina i hrane. Tamo sam to zavolio. Vino ne smatram alkoholom (smijeh). Volim kvalitetno vino. U toku karijere nisam mogao mnogo da se opuštam kad je hrana u pitanju. Posle karijere imao sam priliku da se više opustim pa ponekad kuburim sa kilažom. Malo ih skinem i tako se vrtim ukrug (smijeh).

NN: Da li i dalje pravite žurke kao u igračkim danima? Ima li neke koje se posebno sjećate?

REBRAČA: Uh, bila je jedna žurka sa Harisom Džinovićem. Neke stvari nisu za javnost. Ali, uvek ću se sećati te žurke sa Harisom. Bilo ju je komplikovano napraviti jer ga je bilo teško dovesti. Sve to smo snimili na VHS i kasnije prebacili na DVD. Skoro sam je gledao i ta žurka me vratila u neka druga vremena.

NN: Može se reći da volite kafanu…

REBRAČA: Uvek sam voleo kafanu, ali taj pravi boemski život. Za kafanu moraš da budeš “pismen” i da znaš pravila. Iz nje možeš da izvučeš pozitivne stvari. Kafana je životna škola. Tamo se opuštam i nikad nisam imao negativne emocije. Trudio sam se da sve vreme tamo iskoristim da se opustim i napunim baterije. Ovde svi vole kafanu. U BiH, Srbiji, Severnoj Makedoniji, Hrvatskoj…, svi uživaju u tome. Ne može se reći da mi slušamo Betovena (smijeh). I ja sam običan čovek, potekao sam sa sela. Ćale je to preneo na mene, ali sam morao malo da korigujem tokom karijere.

NN: Po čemu najviše pamtite selo i odrastanje?

REBRAČA: Po druženju. Kad sad tamo dođem, vidim da nema klinaca. Mi smo u dve ulice mogli da sakupimo nas 30 i da igramo mali fudbal, košarku… Košarku smo igrali na travi. Pravili smo praćku, luk i strelu, pljuce, igrali se kauboja i Indijanaca. Sada to više ne postoji. I to sve me formiralo kao osobu. Sećam se i klanja svinja – ustaneš u četiri ujutru, ložiš vatru i kreće se s poslom kad svane, a dotad popiješ kafu, rakiju… To i dan-danas radim, iako nismo u poslednje dve godine na ovakav način. Nadam se da ćemo to uraditi ove godine. Pravimo kobasice, kulen… Najlakše je otići i sve kupiti, ali to druženje ne može ništa da zameni. To me vraća u prošlost.

NN: Poznati ste kao veoma religiozan čovjek. Koliko je vjera važna u današnje vrijeme?

REBRAČA: Nisam neki ekstremni vernik. Moraš da upoznaš prave ljude koji mogu da ti prenesu veru. U skorije vreme sam našao monaha s kojim mogu da pričam na pravi način. Nije to ona teška religija, nisam ekstrem. Bitno je naći suštinu življenja. Monah živi tim životom. Nije to kao kad vidim popove da voze audije i imaju dobre telefone, to mi smeta. Kod monaha osetiš tu neku energiju, smirenost i taj mir mi je baš potreban. Unutrašnji mir može da ti prenese samo onaj ko stvarno veruje u to.

Ništa bez sistema

NN: Vaš bivši klub Partizan već godinama ima dosta problema kako rezultatski, tako i finansijski. Šta treba da se desi da se Partizan vrati uspjesima kako na domaćoj, tako i na međunarodnoj sceni?

REBRAČA: Potrebno je da se stvori sistem, onaj sistem koji je Partizan uvek gajio, a to je rad s mlađim selekcijama. Sad se traži instant rezultat i dolazi mnogo stranaca, ali tu si jedne godine dobar, a druge katastrofa. Partizan je izbacio 90 odsto igrača iz Srbije koji su otišli u NBA. Partizan je uvek imao klince. Instant radom se ne može mnogo postići i ne možeš da menjaš sistem ako izgubiš tri utakmice od pet. Moraš da veruješ u sistem.

Jokić se igra i uživa

NN: Ne možemo a da se ne osvrnemo na sjajne igre Nikole Jokića. Najbolji je centar NBA lige, ali stiče se utisak da može još da napreduje. Vjerovatno će postati najbolji evropski igrač u istoriji NBA.

REBRAČA: On je već na tom gornjem nivou kao što su bili Dražen Petrović, Arvidas Sabonis, Toni Kukoč… Igra specifičnu košarku, totalno nešto novo u košarkaškom svetu. Ima veliku košarkašku inteligenciju, stvari vidi pre nego drugi. On vidi teren totalno drugačije nego što smo mi ikad videli. Upao je u sistem gde može to da sprovede. On ima slobodu u glavi i ne razmišlja o greškama koje će napraviti. Greške su sastavni deo igre i treba ih iskoristiti da budeš što bolji. Njemu je utakmica igra. Uživa u tome i to se vidi. Oduševljen sam njegovim igrama. Malo je igrača za koje ćeš reći: “Daću 200 dolara da idem da ga gledam”. On je takav, idem da gledam zato što znam da će napraviti nekoliko poteza koji će me oduševiti. Malo je takvih, možda Luka Dončić, Lebron Džejms i još nekoliko igrača koje bi išao da gledaš.

Moramo da mislimo malo dalje

NN: Reprezentacija Srbije se posljednjih godina vratila osvajanju medalja. Kako vidite budućnost tima pod palicom selektora Igora Kokoškova?

REBRAČA: Dobra stvar je što je Kokoškov preuzeo tim jer razume razmišljanje sadašnjih momaka. Većina su u NBA ligi i razmišljaju na takav način. Nema više pravila iz devedesetih. Svi imaju ogromene ugovore. Sve strane se moraju prilagoditi, ali ne nauštrb priprema i rezultata. Imamo mogućnost da na nekom takmičenju dođemo do zlata, ali moramo i da rešimo problem šta ćemo kad odu neki igrači. Ako nešto ne uradimo, možemo da imamo potencijalni problem. Moramo da razmišljamo malo dalje, a ne samo šta će biti za godinu-dve.

Izvor


Pratite BijeljinaCaffe.info putem društvenih mreža Facebook i Instagram.