Danas je luksuz napraviti izložbu


Nikola Zaklan je slikar čija je izložba “Noćni pijanista” održana od 5. do 15. marta u Ambasadi Bosne i Hercegovine u Londonu. Zaklan je diplomirao na Akademiji umjetnosti u Banjaluci 2006. godine i ovom se postavkom, kako je zapisao dr Siniša Vidaković, potvrđuje kao tradicionalan slikar.

“Potvrđuje se kao onaj koji se priklanja viziji i nadahnuću, radu, vježbi i Donatelovskoj predanosti, a izražajnost i imaginativnost crtačkih bravura oslobodili su ga od svake prethodne estetike i približili široj publici”, zapisao je Vidaković, a povodom ove postavke sam Zaklan govorio je za “Nezavisne”.

NN: Da li ste boravili u Londonu tokom izložbe i da li ste generalno zadovoljni ovom saradnjom?

ZAKLAN: Nažalost ili na sreću, nisam otputovao na otvaranje izložbe. Ovo je moja prva izložba da, osim radova, nisam umešao svoje prste u organizaciju, postavku. Čudan je osećaj kad znaš da se u ovom trenutku otvara izložba, radovi su postavljeni, zvanice su prisutne, ljudi koje nikad video ni upoznao nisi pričaju, predstavljaju i komentarišu tvoje delo. Saradnja je još u toku, javiću vam na kraju.

NN: Zbog čega naziv izložbe “Noćni pijanista”?

ZAKLAN: “Noćni pijanista” je naziv teksta koji je poštovani i dragi prijatelj dr Siniša Vidaković napisao o radovima koji su predstavljali moje bavljenje crtežom na crnom papiru…

NN: Iza Vas je na stotine slika, desetine grafika te nekoliko mozaika, skulptura, murala, ali i više hiljada crteža. Zašto ste izabrali crtež, kako crtež danas kotira u svijetu umjetnosti i na koncu, kako neko uopšte može usavršiti zanat – biti slikar i vizuelni umjetnik – ako je nevješt u crtežu?

ZAKLAN: Crtežu sam se vratio posle skoro petnaest godina. Uglavnom sam se bavio slikanjem i skulpturom, a crtež sam čekao bar u ovoj formi da sazri i da sam izađe iz senke pa da vidim šta i kako ću da radim. Crtež nikad nije nedostajao pošto sam crtao muzičare na koncertima kad god bih bio na nekom. Malo je umetnika koji se bave samo crtežom. Iskreno, za crtež malo ko može dobiti zadovoljavajuću cenu, pošto publika očekuje da je cena takvog dela pristupačnija i manja od, recimo, slike. Nažalost, takav stav imaju i prema grafici. Likovni umetnik i nevešt u crtežu ne postoji. Postoje ljudi koji se bave umetnošću, ali nisu umetnici, samim tim je i normalno da nisu ni vešti u crtanju, ali rad i vežbe mogu vrednog čoveka dovesti do toga da i taj crtež bude zadovoljavajući pa čak i umetnički.

NN: Kako ocjenjujete ovdašnju likovnu scenu i koje kolege cijenite?

ZAKLAN: Likovna scena kod nas je više sajamskog tipa, nego umetničko-izlagačko-istraživačkog. Danas je luksuz napraviti izložbu i retki je mogu priuštiti. Uglavnom izlagači ne žele da izlažu ako radovi nisu na prodaju, pa u tom cilju i predstavljaju radove koji su dopadljiviji ili komercijalniji i pristupačniji, prilagođeni svakodnevnoj publici. Drugi se toliko trude da ih niko ne razume da se i sami pogube u svojim modernim vizijama i predstavama vizuelno moderne umetnosti. Malo njih se bavi umetnošću radi umetnosti. U umetnosti su svi kolege, često kažem da su mi kolege i Pikaso i Direr i Karavađo i Vidović i Rakić i predsednik Miljanović. Od svakog od njih nešto naučim.

NN: Otvorili ste privatnu galeriju u Banjaluci 2013. godine. Kakva je bila sudbina ove galerije?

ZAKLAN: Pošto sam radio u stanu, vrlo brzo sam okupirao svaku prostoriju u kući, jedino rešenje je bilo iznajmiti prostor koji bi koristio za rad i izlaganje. Odlučio sam da iznajmim jednosoban stan, međutim roditelji dece kojoj sam predavao likovno pre nekog vremena su počeli da me pozivaju i raspituju se gde sam i gde predajem, pošto su bili zadovoljni radom koji sam imao s njima. Došlo je do toga da sam odlučio da otvorim galeriju i školu crtanja i slikanja. Prostor je bio idealan za izlaganje i hteo sam da omogućim drugim umetnicima da izlažu. Galerija je radila uspešno tri godine, ali sam odlučio da je zatvorim u trenutku kad sam shvatio da sam postao firma i da je moj rad stavljen u drugi ili treći plan. Uspešno sam pripremao buduće studente za upis na akademije, polaznika likovnih radionica je bilo sve više i više, ali nisam stvarao, što nije bila ideja prilikom otvaranja galerije. Zatvorio sam galeriju, otkazao stan, prodao i poklonio sve radove i sa suprugom otišao na put. Ponovo sam počeo da stvaram.

NN: Mnogo ste izlagali na Zapadu. Koja je osnovna razlika u likovnoj sceni tamo i ovdje?

ZAKLAN: Ako izlažeš na Zapadu, sve se prilagođava tebi i tvom delu. Ti si taj koji je bitan i organizacija i sredstva su deo procesa koji tebe ne dotiču ni u jednom delu procesa. Ti treba da stvaraš i to je jedino o čemu treba da misliš. Ja sam 2005. prilikom organizovanja diplomske izložbe platio sve troškove postavljanja izložbe, marketinga, keteringa, struje, iako je izložba trajala jedno veče. Naša likovna scena.

NN: Koji je Vaš savjet za mlade slikare?

ZAKLAN: Da završe akademiju. Da izuče zanat i tad da stvaraju za sebe. Da ne idealizuju nikoga, da poštuju, ali da budu svoji do kraja. Da rade i slušaju svakoga pošto, iako umetnici znaju biti teški i komplikovani, uvek ima ta jedna riječ koja ti može otvoriti oči i pokrenuti te na način na koji nisi verovao da postoji u tebi. Ja dan-danas otkrivam i tražim. Da gledaju kako je nešto urađeno, a ne šta je predstavljeno.



Izvor


Pratite BijeljinaCaffe.info putem društvenih mreža Facebook i Instagram.